Šveđanke, a naše - sestre Lazić: Ne znamo da li danas treba obe himne da pevamo

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Brisela)

Jedna nosi broj 11, druga devet. Na prvi pogled deluju kao da su ista osoba. Pokrivaju identičnu poziciju - primača servisa. Igraju za reprezentaciju Švedske, ali nikada ne zaboravljaju srpske korene. Danas će prvi put istrčati na teren protiv reprezentacije Srbije, uz čije uspehe su rasle. Reč je o bliznakinjama Aleksandri i Rebeki Lazić.

Ponedeljak je veliki dan za njih. Za porodicu koja se početkom 90-ih preselila u Švedsku, za rodbinu i prijatelje. Do osmine finala stigle su zahvaljujući osvajanju četvrtog mesta u Grupi C. Ostvarile su dve pobede i tri poraza. Iz Diseldorfa su se preselile u Brisel, gde su sa širokim osmehom prihvatile poziv da govore za srpski portal Mozzart Sport.

Kako je izgledao vaš put kroz grupnu fazu?

Aleksandra: "Generalno, na prvoj utakmici protiv Turske smo znale da nemamo mnogo šanse, ali smo dobro ušle u meč, pa posle pale. Malo smo se razočarale protiv Grčke, mislile smo da to možemo da dobijemo. Izgubile smo, bile smo daleko od našeg nivoa. Onda smo protiv Nemačke baš zapele, znale smo da će biti teško. Tu smo super odigrale i bile smo veoma zadovoljne. Posle toga je bio Azerbejdžan, uspele smo da pobedimo iako nismo baš bile na visokom nivou. Poslednja je bila protiv Češke, bile smo baš umorne, nije nam bio lak ni raspored i izgubile smo. Dan ranije smo igrale u osam uveče, pa onda protiv Čehinja u pet. Mnogo nam je žao, jer da smo dobile, onda ne bismo morale baš protiv Srbije da igramo. Čekala bi nas Ukrajina, ili Belgija - to bi bilo malo drugačije, jer smo s njima ovog leta već igrale. Znamo da bismo imale šanse. Sve u svemu - iza nas je veoma dugačko leto. Imamo manje zamena, tako da smo veoma zadovoljne što smo prošle grupu".

Da li vam je u mislima bilo glavno da izbegnete Srbiju?

Rebeka: "Na početku, kad smo tek videli kakva nam je grupa, razmišljale smo da je realno da budemo treće ilii četvrte. Znale smo da ćemo ići na Poljsku ili Srbiju. Onda kad se pojavila šansa da budemo druge u grupi, onda smo bile oduševljene jer je bilo nade da izbegnemo Srbiju. Ali, poslednju utakmicu nismo dobro odigrale. Sigurno da bi nam Ukrajina bila lakši protivnik, ali dobro. Prvi put će Švedska igrati protiv Srbije".

Kakav je u vama osećaj pred duel sa svetskim šampionkama?

Aleksandra: "Utakmice sa nacijama koje igraju već godinama za medalje - nešto su novo za nas. Prethodno EP je bilo prvo za Švedsku posle 38 godina. Uvek je uzbudljivo igrati protiv jačih ekipa, a sa druge strane mi znamo da možemo da igramo baš dobro, ali i baš loše. Protiv takvih ekipa nemamo šta da izgubimo, damo sve od sebe, pa šta bude... Želimo da uđemo sa pravom energijom u utakmicu, pa ćemo videti kako će biti".

Šta biste rekle o sastavu današnjeg protivnika?

Rebeka: "Pratimo mi Srbiju godinama i znamo mnogo igračica iz reprezentacije. Igramo protiv njih u klubovima. Odlični igrači na svim pozicijama - svesni smo toga. Kad smo igrali u Zlatnoj ligi, pa pripremamo utakmice, onda nam kažu na koje igrače treba da obratimo pažnju u svakoj ekipi. A protiv Srbije znaš da moraš da se fokusiraš na sve. Naravno, Tijana je najbolja, ali generalno na svakoj poziciji imaju odlične odbojkašice. Biće zanimljivo".

Kako će izgledati obračun Izabel Hak - Tijana Bošković?

Aleksandra: "Definitivno će to biti najinteresantnije - dva igrača svetske klase na istoj poziciji. Znamo da će obe praviti mnogo poena, tako da će biti zanimljivo. Oko Boškovićeve ima mnogo dobrih igrača - jake su, imaju iskustva. Mi imamo mnogo devojaka koje igraju u Švedskoj, tako da će kod njih sigurno biti treme. Biće super duel".

Da li će utakmica za vas imati ipak neki poseban značaj zbog srpskog porekla?

Aleksandra: "Ma definitivno će biti neobično. Baš sam danas rekla - većinu života kad sam pratila odbojku, ja sam navijala za Srbiju. Mnogo tih devojaka sam pratila i naravno da će mi srce biti puno uvek kada vidim njih sa medaljama oko vrata. Sad sam protiv njih - naravno da želim pobedu. Biće emocija, ali kada uđemo na teren igraćemo da pobedimo, nebitno ko bude sa druge strane. Radujem se što da igramo".

Da li sve pevate kada se intonira himna Švedske?

Rebeka: "Svi pevamo himnu. Znamo i srpsku, sad ne znamo da li treba da pevamo obe himne kad budu bile... Biće zanimljivo, baš lepo jer nikad nismo igrale protiv Srbije. Od malih nogu, ako smo pratile odbojku, bilo je kroz uspehe Srbije. Sada nam je čast što ćemo biti sa druge strane mreže i što ćemo ovo doživeti. Biće sigurno emotivno".

Ko od najbližih jedva čeka utakmicu?

Aleksandra: "Mama će gledati na TV, kao i babe koje su žive, rodbina... Naša baba u Vršcu je ostala sama, ne prati sport kao dok je deda bio. Ali kad je videla neku utakmicu, odmah mi javlja kako me videla na TV-u. Sad ću joj poslati link, da zna gde može da gleda. Veoma je uzbuđena, jer je Srbija sa druge strane".

Jedan okret, srce na teren i osvajamo svet!

Odakle su vaši roditelji?

Rebeka: "Naša mama je iz Brčkog, a tata iz Vršca. Mi smo kao male provodile više vremena u Srbiji, dolazile smo tokom leta kod babe i dede. Baš smo volele, tako smo odrasle. Ali, rođene smo u Švedskoj, tamo smo počele da igramo odbojku...".

Kada je porodica došla u Švedsku?

Aleksandra: "Naši roditelji su 1991. ili 1992. otišli za Švedsku. Mi smo se 1994. godine rodile tamo".

Da li volite da igrate zajedno?

Rebeka: "Teško je jer smo na istoj poziciji. Kad smo otišle u inostranstvo, teško je bilo da budemo u istom klubu. Ista pozicija, Šveđanke, mala nacija odbojke - teško je da se prodaš, pa smo morale da izgradimo neko ime. Morale smo da se odvojimo. Ali, u reprezentaciji nam je uvek drago što smo zajedno. Tokom godine se ne vidimo mnogo, već 11 godina igramo u inostranstvu i nikako da uklopimo da budemo u istom klubu. Samo smo prve dve sezone bile, a posle svaka na svoju stranu. Ovo nam dođe kao zajedničko vreme".

Koliko ste vezane kao bliznakinje?

Aleksandra: "Veoma... Do 20. godine kada smo se rastale, svaki dan smo provele zajedno. Slične smo baš, tako da nedostajemo veoma jedna drugoj. Čujemo se skoro svakog dana, a kad smo zajedno onda se ne razdvajamo".

Kako vas razlikuju?

Rebeka: "Mislim da smo na terenu drugačije - kad se pogledaju pokreti i tehnika. Ko nas ne zna - kad nas vidi na terenu prvi put, pomisli da smo identične. Ali, imamo drugačije karaktere, pa se razlikujemo".

Aleksandra Jegdić: U Srbiji dugo mora da se čeka red... I dalje razmišljam da li je sve ovo moguće

Kada ste progovorile srpski?

Aleksandra: "To nam je zapravo bio prvi jezik, jer mama i tata nisu govorili švedski kada smo se nas dve rodile. Tako da smo progovorile srpski uz njih, a i pričale smo sa babama i dedama. Posle u školi samo švedski. Mislim da smo kasnije napredovale mnogo, jer smo kao tinejdžerke provele mnogo vremena u Beogradu. Imale smo društvo, tako da smo imale s kim da pričamo. Sad ja imam dečka Hrvata, pa sad malo vučem i na njegov akcenat. Zajedno smo pet godina, tako da primećujem i to, jer manje idem u Srbiju".

Imate uz koga da vežbate?

Rebeka: "Mi smo u školi imali mnogo drugarica sa naših prostora. Dve Srpkinje, jedna Hrvatica, još neke iz Bosne i Hercegovine. Imali smo ekipicu s kojom smo se družili, a i naši roditelji isto. Kad je mešano iz više zemalja sa Balkana, onda nijedna nije skroz gramatički korektna, pa je malo smešno. Čudan nam je naglasak".

(CEV)

Da li je nekad bila prednost što znate srpski u Švedskoj?

Aleksandra: "Naravno, nekad smo pričale srpski jer nas tamo ne razumeju, pa nam je to dobro. Generalna taktika. Uvek je bio neko uz nas. I gde god da smo igrale uvek je bila neka naša devojka. Tako da smo non stop mogle da vežbamo".

Kako je izgledao vaš put kad je internacionalna klupska karijera u pitanju?

Rebeka: "Počele smo zajedno u Kanu, želele smo u inostranstvu u prvom klubu da budemo zajedno. Potpisale na više godina, ali sam ja posle nekog vremena donela odluku da želim da idem. Tad je taj klub bio vrhunski, igrali su finale Lige šampiona, bilo je teško dobiti minutažu. Ja sam želela negde na pozajmicu i tada smo se rastale. Ja sam otišla u Nemačku i od tada se nisu više putevi sreli. Kasnije sam ja bila u Italiji - igrala sam u Peruđi i Firenci. A evo sad je ona bila u Peruđi, pa isto Firenci".

Da li ste na preporuku dolazile u iste klubove, samo u različito vreme?

Aleksandra: "Ja sam bila u Voleru, pa posle ona. Baš se slučajno desilo. Potpuno drug treneri su bili, nije da smo preporučivale jedna drugu, nego se slučajno nameštalo".

Maja Aleksić: Volela bih Italiju u finalu, pa da im vratimo za poraz u Beogradu

Gde vam je bilo najlepše da igrate?

Aleksandra: "Kan je stvarno prelep za život. Iako mi je bila veoma teška prva sezona u Italiji, ipak bi rekla da je najbolje tu. I što se odbojke tiče i života".

Da li je Italija ostvarenje sna svakog ko se bavi odbojkom?

Rebeka: "Jeste. Najbolja odbojka - sve ekipe drže visok nivo. U Turskoj je velika razlika između najboljih i najslabijih timova, a ovde je izjednačenjije. Sjajna atmosfera, liga - za svakog je san. A Italija je kao zemlja veoma lepa. A u Kanu sam provela četiri godine, tu smo otišle na početku inostrane karijere, pa nam je to kao drugi dom".

Da li imate još neku želju kad je klupska karijera u pitanju?

Aleksandra: "Bila mi je Italija velika želja, to sam ostvarila. Bilo bi kul otići u Kinu ili Brazil, nešto dalje i drugačije".

(CEV)

Rebeka: "Bitno da sam doživela Italiju u karijeri. Možda bih probala nešto dalje, jer sam do sada samo u Evropi igrala. U Kini sve ide nekako brže, akcije, kombinacije, pa treba i to osetiti. Ili Brazil kao zemlju odbojke. Mislim da je divna atmosfera na utakmicama. U Evropi nisam Tursku probala, pa bih možda i to. Imala sam nekoliko ponuda, ali tad sam se ipak odlučila za Italiju".

Da li ste tokom karijere jedna drugu gledale kao konkurenciju?

Aleksandra: "Sigurno da jesmo, jer smo na istoj poziciji. Posebno kad smo otišle iz Švedske, jer smo tamo uvek igrale zajedno u postavi i bile glavne. Kad smo otišle u Kan, borile smo se za jedno mesto. Bile smo najmlađe... Tu je već krenulo da bude teže. Raduješ se za svoju šansu, ali ti bude teško jer ona nije igrala. Uvek je između nas bila pozitivna konkurencija, jer smo onda htele više. U smislu - sad je ona bolja, pa ću ja raditi da je dostignem. Motivisale smo jedna drugu. Nikad nije bilo negativno. U klubovima više i nismo zajedno, a u reprezentaciji smo se menjale. Nekad nisam ja bila, a ona jeste".

Ranjiva je i ta Turska: Santarelijeva četa ipak ide u četvrtfinale, Belgija ima za čime da žali

Kakvi su bili vaši prvi odbojkaški koraci?

Rebeka: "Mi smo veoma kasno počele da igramo odbojku. Bavile smo tenisom, plivanjem... Od malih nogu smo trenirale pet puta nedeljno, ali razne sportove. Slučajno se desilo. Ja sam se tokom jednog leta povredila, sestra kod doktora je bila mama od neke odbojkašice i onda me pitala da li bih probala odbojku. Tako smo obe krenule, ali veoma kasno - sa 14 ili 15 godina. Odmah smo zavolele odbojku, bile smo lude za njom, uporne... Svakog dana ostajale u dvorani, napolju igrale. Prednost nam je bilo što nas je dve pa smo stvarno mogle da i u paru vežbamo. To nas je guralo".

Aleksandra: "Mama se isto bavila odbojkom. Čak i dok nismo trenirale, mi smo bile u Vršcu i gledale Poljska - Srbija. Dobro se sećam te velike utakmice, dok je igrao Ivan Miljković. Odbojka je uvek bila tu prisutna. Mama je nekad s nama malo s loptom igrala. Ona se nije bavila profesionalno, ali je dugo trenirala. Posle je odabrala školu pre sporta. Želela je oduvek da probamo i mi, ali u Švedskoj baš nije bilo mnogo opcija".

(Mozzart Sport)

Šta radite van terena?

Rebeka: "Studirale smo obe ekonomiju. Od početka smo želele arhitekturu ili nešto drugo kreativno, ali stvarno nije bilo opcija u Švedskoj na daljinu. Teška je zemlja što se školovanja tiče. Na kraju sam ja našla neki faks, koji je mogao na daljinu. Započela sam, pa je ona kad je primetila da dobro ide, krenula posle pola godine. Ja mnogo volim da crtam, volim dizajn. Oduvek smo dobro gurale u školi, pa smo želele da nastavimo i na fakultetu. Mada, u Švedskoj nisu mogli ni da se pomeraju ispiti ni bilo šta slično, pa smo teško pronašle mesto gde smo mogle sa odbojkom da uklopimo. Izabrale smo ekonomiju, jer nije bilo drugih opcija, ali opet i to je nešto vezano za marketing. Govorimo nekoliko jezika, tako da ćemo sigurno moći da pronađemo nešto zanimljivo čime ćemo se baviti posle odbojke".

Koje sve jezike govorite?

Alesandra: "Govorimo srpski, švedski, francuski smo savladale tamo, engleski, Rebeka dobro italijanski. Meni treba još da naučim. Za mene je italijanski najlakši, a francuski je bio užasno težak. Nema nikakve sličnosti sa švedskim i srpskim. Ali, bila sam četiri godine u Francuskoj, pa sam imala vremena da naučim".

Gde vidite sebe po završetku karijere?

Aleksandra: "Ovog leta smo poslale završni rad i završile fakultet. Veoma smo slične - i jedna i druga smo kreativne, volimo dizajn, crtanje... Baba kad nas gleda kaže - kako ste nekad kreativne i umetničke duše bile, a sad se bacate po terenu. Od malih nogu smo nešto pravile, crtale... Marketing, komunikacija, odnose s ljudima, crtanje, enterijer dizajna... Tako nešto bih volela i ja. Videćemo kad završimo. Uživamo još malo u odbojci".

PIŠE: Miljana ROGAČ

EVROPSKO PRVENSTVO ZA ODBOJKAŠICE

Osmina finala

Subota - Firenca

Francuska - Rumunija 3:1 (25:23, 25:16, 21:25, 25:23)

Italija - Španija 3:0 (25:23, 25:22, 25:19)

Nedelja - Firenca

Holandija - Švajcarska 3:0 (25:17, 25:19, 25:12)

Bugarska - Slovačka 3:2 (16:25, 17:25, 25:19, 25:20, 15:9)

Brisel

Turska - Belgija 3:1 (25:22, 16:25, 25:15, 32:30)

Poljska - Nemačka 3:0 (25:22, 25:20, 26:24)

Ponedeljak - Brisel

17.00: (1,01) Srbija - Švedska (10,9)

20.00: (2,29) Češka - Ukrajina (1,55)

Četvrtfinale

Utorak - Firenca

Italija - Francuska

Holandija - Bugarska

Sreda - Brisel

Srbija/Švedska - Češka/Ukrajina

Turska - Poljska

Polufinale - 1. septembar u Briselu

Finale i za 3. mesto - 3. septembar u Briselu

***kvote su podložne promenama